Imala sam mnogo sreće u životu

Imala sam mnogo sreće u životu

(Poljska) "Kada sam prvi put saznala za svoju bolest, mislila sam da ću umreti. Za mene je to bila smrtna presuda."
Kako ste saznali za svoju bolest?
Bila sam često prehlađena. Moja porodična lekarka je bila sve zabrinutija i odlučila je da se urade analize krvi, koje su otkrile veoma visok broj belih krvnih zrnaca.
Vaš život se promenio u tom trenutku...
Zaista jeste, počelo je novo poglavlje. Kada sada o tome razmišljam, mislim da sam imala mnogo sreće na toliko načina.
Čudno je to reći to za pacijenta koji boluje od hronične leukemije poslednjih 10 godina...
To je bila sreća u nesreći. Uvek sam imala mnogo sreće u životu. Sada, kao i u prošlosti, neko brine o meni; anđeo čuvar me nadgleda. Što je veoma važno, imala sam sreće da upoznam vrhunske lekare. Fantastičan lekar se brinuo o meni od samog početka moje bolesti. Takođe, kvalifikovala sam se za novo lečenje i moja terapija je za sada uspešna. Pored toga, moj suprug me sve vreme podržava. Ipak, ne bih nikada verovala da ste mi pre deset godina kazali da ću ovo reći. Kada sam prvi put saznala za svoju bolest, mislila sam da je moj život završen. Za mene je to bila smrtna presuda. Čak sam jednom sanjala svoju sahranu. Mislila sam da ću uskoro umreti. Ne samo da sam bila prestavljena, već sam se i stidela dijagnoze.
Kada ste prvi put saznali da bolujete od leukemije, mislili ste da je to bila smrtna presuda. Da li još uvek tako mislite?
Ne, uopšte ne mislim tako. Živim sa leukemijom toliko dugo. Nisam sigurna da li koristim prave reči, ali moje stanje je za mene postalo sasvim normalno. Postalo je deo mog svakodnevnog života i ponekad čak i ne razmišljam o njemu. Nikada nisam očekivala da ću se tako dobro osećati. Čak sam i lečenje dobro podnela. Počela sam sa hemioterapijom uskoro nakon što mi je postavljena dijagnoza: pet sesija, pet dana mesečno. Išla sam u bolnicu, primila intravensku infuziju i vratila sam se kući. Prvih dana sam bila umorna. Ali mi nije opadala kosa niti sam povraćala tokom hemioterapije.
Čega ste se više plašili: lečenja ili same bolesti?
Bolesti. Zbog toga što nisam imala nikakva neželjena dejstva tokom terapije. Imala sam svog anđela čuvara pored sebe kada se ispostavilo da se bolest ponovo vratila. Stvorila se prilika za uvođenje nove vrste lečenja, i to ovde, u Ćehanovu. Ja sam bila prvi pacijent koji je primio tu terapiju i moj lekar me još uvek podseća na to. Kada sam stigla u bolnicu za prvu intravensku infuziju, osećala sam se kao kraljica. Obišli su me svi lekari. Malo sam teže podnela terapiju, ali su se rezultati vratili na normalu nakon šest sesija. Bila sam spremna da nastavim život. Nekoliko godina nisam imala razloga za zabrinutost. Analize krvi su pre dve godine pokazale da se bolest opet pogoršala. Ali sam opet imala sreće.
Što znači?
Ovaj put sam se podvrgla genetskim ispitivanjima uz ispitivanje krvi i koštane srži. Moja lekarka mi je rekla da imam TP53 deleciju, što je bila loša prognoza. Posle svega, to je bila dobra vest. Ispostavilo se da sam imala priliku da primim još jednu novu vrstu terapije. Bila je posebno namenjena za moj tip leukemije. Moja lekarka opet nije gubila vreme. Saznala je da je nova terapija uvedena u Varšavi i poslala je moju dokumentaciju u Institut za hematologiju. Nadala se da ću biti dobar kandidat. Bila sam pozvana na seriju ispitivanja u Varšavi i čekala sam konačnu odluku. Nakon nekoliko nedelja sam primila pozitivan odgovor. Opet sam imala sreće jer mi je kasnije rečeno da sam bila poslednji ili pretposlednji pacijent koji se kvalifikovao za lečenje.
Kako sada gledate na svoju bolest?
Ovo novo lečenje mi je dalo nadu. Shvatila sam da mogu živeti sa ovim stanjem. Živela sam s njim 10 godina i mislim da ću živeti još 10 ili više godina. Sada ga smatram hroničnim stanjem. Neki ljudi boluju od dijabetesa, drugi boluju od astme, ja bolujem od hronične leukemije. I želim da kažem tim ljudima, da ovo nije smak sveta. Možete da živite sa bolešću kao što je moja. Moje stanje je za mene postalo sasvim normalno. Postalo je deo mog svakodnevnog života i ponekad čak i ne razmišljam o njemu.