U potrazi za mirom

U potrazi za mirom

(Bugarska) "Jedan način da se preživi je raditi, mnogo raditi. Tako se zaboravi"
Moja priča je počela dve godine pre nego što mi je postavljena dijagnoza. Ja sam samohrana majka i tada sam htela ponovo da zatrudnim. 2009. godine sam pokušala da osnujem novu porodicu za sebe i svoje dete. Bila sam u vezi sa čovekom koji je dosta doprineo nastanku moje bolesti. Nakon užasne ljubomore, lišavanja i borbe za moju novu porodicu, lekari su mi dijagnostikovali hroničnu limfocitnu leukemiju. Umesto da pravim planove za novi početak, počela je velika borba za moj opstanak. Još uvek se sećam reči lekara da je ovo stanje neizlečivo i da na njega utiče način života pacijenta. Tako sam se distancirala od svega što me je iritiralo u okruženju, naučila sam kako da potisnem svoje ekstremne emocije i počela sam zdravo da se hranim.
Na proleće 2011. godine sam napustila Bugarsku, jer nisam htela da me porodica vidi kako se “menjam”. To su bili tihi i mirni dani u izgnanstvu, daleko od rodbine i problema, ali je to bilo samo privremeno rešenje. Vratila sam se na zimu 2012. godine, kada se pojavio prvi ozbiljan recidiv i tada sam prvi put shvatila ozbiljnost stanja. Mesec dana sam bila u bolnici, upoznala sam ljude koji su bolovali od mnogo težih bolesti nego što je moja i shvatila sam koliko je bilo dobro hrabriti te ljude i koliko je bilo važno održavati visok moral. Obećala sam sebi da ću ponovo putovati u inostranstvo kada budem bolje, što sam i učinila dvaput.
Jedan način da se preživi je raditi, mnogo raditi. Tako se zaboravi. To mi je bila vodilja do jeseni 2013. godine. Od tada sam na žalost u bolnici, što me sprečava da radim i putujem, ali još uvek pronalazim načine da budem aktivna i još uvek uspevam da maštam kako ću nastaviti dalje. Godine mi prolaze u stalnim raspravama sa lekarima da li bi trebalo da počnem novo lečenje. Idem na kratka putovanja po Bugarskoj i Grčkoj i planiram da se prekvalifikujem za socijalnog radnika u ustanovama zdravstvene zaštite. I dalje radim u kampanjama za dobrovoljno davanje krvi i svoje napore usmeravam na pomaganje ljudima, koji su u sličnom stanju. Isto tako nastavljam da maštam! Za mene HLL nije bolest, već je način života!