Stigmatizacija i druge prepreke pri lečenju mentalnih poremećaja
Stigmatizacija i druge prepreke pri lečenju mentalnih poremećaja
Glavna prepreka lečenju mentalnih poremećaja je, s jedne strane, nedostatak znanja i informacija o simptomima i mogućnostima dostupnih i efikasnih vidova lečenja, a sa druge, širenje pogrešnih i negativnih stavova (stereotipova) u društvu o mentalnim bolestima, što vodi negativnom stavu prema pacijentima (stigmatizacija).
Zapamtite!
Kada je reč o mentalnim oboljenjima, posebno je teško što je obolela osoba manje svesna postojanja bolesti što je bolest više uznapredovala.
Bolest sprečava donošenje odluke o odlasku kod lekara i odlaže dijagnozu i lečenje, čime se smanjuju šanse za brzu kontrolu simptoma bolesti u početnoj fazi. Porodica pacijenta ima veoma značajnu ulogu jer će oni možda prvi primetiti neuobičajene izjave ili postupke člana porodice. Veoma je važno da uzmemo u obzir zaključke i zapažanja bliskih i dobronamernih osoba i da poslušamo njihov savet o tome da je potrebno da se obratimo lekaru, čak i ako nismo primetili ništa neobično u svom ponašanju. Ponekad se dešava da tek nakon završetka lečenja pacijent postane svestan da je prošao kroz epizodu mentalnog poremećaja.Veoma je važno da uzmemo u obzir zaključke i zapažanja bliskih i dobronamernih osoba i da poslušamo njihov savet o tome da je potrebno da se obratimo lekaru, čak i ako nismo primetili ništa neobično u svom ponašanju. Ponekad se dešava da tek nakon završetka lečenja pacijent postane svestan da je prošao kroz epizodu mentalnog poremećaja.
Dobro je znati...
Još jedan problem koji dovodi do odlaganja odlaska kod lekara i početka lečenja jeste pogrešno ubeđenje da su mentalna oboljenja „gora“ od drugih vrsta bolesti. Ovo je takođe poznato kao stigmatizacija, odnosno javna osuda određene osobe ili grupe osoba. U ovom slučaju, to se svodi na odbijanje društvenog kontakta sa osobama koje pate od određenih mentalnih poremećaja ili bolesti.
U našem društvu i danas nailazimo na neopravdane i negativne stavove prema mentalno obolelim osobama. Ove bolesti se smatraju sramotnim, a obolele osobe se tretiraju kao „lošiji“ ljudi. Generalno, ljudi izbegavaju kontakt sa psihijatrima i psihijatrijom, jer se plaše da će biti označeni kao mentalno obolele osobe, da će biti stigmatizovani i degradirani tokom celog života i da će biti odbačeni od strane društva, pa čak i bliskih članova porodice.
Ovi negativni stavovi prema mentalno obolelim osobama pretežno proističu iz nedostatka znanja o tim bolestima i načinima lečenja.
Napredak u medicini koji je naročito došao do izražaja tokom druge polovine XX veka nakon otkrivanja i plasiranja na tržište lekova koji deluju protiv depresije, psihoza, anksioznosti i stabilizuju raspoloženje, u potpunosti je promenio kliničku sliku, tok i prognozu mentalnih oboljenja.
Da li znate...
Većina mentalnih poremećaja može efikasno da se leči van bolnice pod uslovom da se rano otkriju kada simptomi još uvek nisu intenzivni.
U slučaju akutnih i ozbiljnih mentalnih poremećaja koji zahtevaju bolničko lečenje, vidljivo poboljšanje se postiže već nakon približno dve nedelje, a otpuštanje iz bolnice je obično moguće već nakon 4 do 8 nedelja.
Nedostatak znanja o mogućnostima lečenja mentalnih poremećaja, zastupljeno društveno ubeđenje da ove bolesti nisu izlečive, kao i pogrešni i negativni stereotipi o mentalno obolelim osobama su faktori koji u velikoj meri ometaju pristup pacijenata lečenju, kao i njihov povratak normalnom društvenom životu nakon završetka lečenja.
Zapamtite!
Strah od mentalnih bolesti u većini slučajeva dovodi do kasnog započinjanja terapije, pa tako lečenje počne kada je bolest već uznapredovala i teže se leči nego u početnom stadijumu.
Osobe koje su bliske pacijentu često prave ozbiljnu grešku koja odlaže početak lečenja, zato što čudna ili neobična ponašanja pacijenta smatraju posledicom njegove loše volje ili zluradosti. Simptomi mentalne bolesti ne predstavljaju krivicu pacijenta već njegovu patnju.
Zapamtite!
Pacijente sa simptomima mentalnih oboljenja ne smemo kriviti, osuđivati, kazniti, držati im predavanja, pretiti im ili ih ponižavati.
Prema pacijentima treba da se ophodimo ljubazno, da ih prihvatamo, razumemo i pružimo im podršku. Takođe, neophodno je da im poboljšamo raspoloženje, pomognemo im da povrate nadu, smanjimo im anksioznost, povećamo osećaj sigurnosti i konačno, da ih ubedimo da se obrate lekaru i započnu lečenje.
Ovi saveti i predlozi su veoma korisni za pacijenta, naročito kada zbog emocionalnih poremećaja, poremećaja razmišljanja i percepcije mogu da krive sami sebe zbog simptoma bolesti, što je pogrešno i nepotrebno. Pacijenti gube nadu i predaju se rastućem osećanju straha i anksioznosti, a zapravo je potrebno da održe distancu od tih simptoma, neguju samoprihvatanje i nadu.
EM-109686; 09/2022