Svakodnevni život članova porodice i drugih osoba bliskih pacijentima može biti ispunjen stalnim strahom od vraćanja psihoze i poremećenog funkcionisanja bolesnika zbog hroničnih simptoma.
Strahovi, strepnja i poseban vid opreznosti i doživljavanja neprijatnih signala mogu biti svakodnevno prisutni u životima rodbine pacijenta.
Važno je znati...
Godine življenja u hroničnom stresu, anksioznosti i na stalnom oprezu, bez ikakvih izgleda za poboljšanje, iskustvo je koje šteti članovima porodice pacijenta, a ujedno i ozbiljno utiče na njihov odnos sa bolesnim članom porodice.
Strahovi mogu da se tiču recidiva simptoma akutne psihoze, tokom kojih reči, ponašanje, agresija i potpuna promena mentalnog stanja bolesnika mogu biti psihološka trauma za rodbinu. Takva trauma biva zabeležena u emocionalnoj memoriji da bi se potom ispoljila kao strah od recidiva psihoze, od prolaženja kroz iste užasne ili preteće epizode.
Sve ovo prouzrokuje napred pomenuta opreznost i pojačana osetljivost na razne signale u rečima i ponašanju bolesnika, što može da ukazuje na ponovljenu psihozu sa svojim traumatičnim ishodima. Takva pojačana osetljivost onda i nije iznenađujuća. Za to postoji razumljiva psihološka pozadina i takođe je zasnovana na neurobiologiji emocionalne memorije i na strahu od ponovnih trauma.
Drugo, svakodnevni život sa bolesnikom može takođe da bude povezan sa mnogim poteškoćama u izvođenju jednostavnih aktivnosti, kao što su lična higijena, obroci, provođenje vremena i dnevni raspored. U takvoj situaciji, svako funkcionalno pogoršanje ili poboljšanje stanja bolesnika i saradnje sa stručnom osobom može da umanji ili poveća nivo stresa članova porodice i da im omogući ili oduzme vreme, mogućnosti i opseg aktivnosti koje obavljaju (u zavisnosti od toga koliki stepen nadzora bolesnik zahteva i koliko je neprilagođeno njegovo ponašanje).
U tom kontekstu, svi ili značajni delovi njihove pažnje i komunikacije sa pacijentom mogu da budu usmereni na to da li se pacijent i dalje pridržava terapije lekovima. Kao što je pomenuto napred, sve se ovo može shvatiti makar u kontekstu želje da se izbegne ponavljanje traumatičnih događaja koji potiču od prethodne psihoze, ali takođe može dovesti do situacije da prihvatanje ili odbijanje lekova i kontrolisanje uzimanja lekova postanu glavni element uzajamnog odnosa između bolesnika i njegovih bliskih članova porodice.
Da li znate...
Ovakva situacija se obično definiše kao „policija za uzimanje lekova“, pošto članovi porodice, poput policajaca, nadziru, kontrolišu, prate i traže „prekršaje“ izvršene protiv režima terapije lekovima.
Upotrebom termina „policija za uzimanje lekova“ može se videti kako je težak i ograničen odnos u kojem jedna strana (porodica) igra samo jednu, neprijatnu ulogu nadgledanja, kontrole, pretrage, budnosti i nepoverenja, dok je druga strana (bolesnik) samo predmet ovih aktivnosti.
Dobro je znati...
Sve ovo ozbiljno sužava psihološki prostor kod obe strane za bilo kakav bliži odnos ili čak za jednostavne ljudske kontakte ili neke zajedničke aktivnosti, koje nisu povezane sa oblastima anksioznosti, strahova ili terapije.
Zapamtite!
Rešenje bi mogla da bude upotreba dugodelujućih lekova koji se primenjuju kao injekcije, a koji bi mogli da spreče problem nepridržavanja propisane terapije, dok ni članove porodice ni pacijenta ne bi uznemiravalo pitanje „Da li si uzeo lek?“.
U takvoj situaciji bilo bi jasno da je bolesnik pravilno lečen, s obzirom na to da se primenjeni lek održava duže u krvi i da ne zahteva svakodnevnu kontrolu uzimanja. To može značajno da poboljša odnos sa članovima porodice, a u isto vreme umanjuje njihove strahove ponovnih epizoda psihoze.
Pacijent može ispoljiti manje promene raspoloženja i opšteg stanja, što takođe umanjuje nivo stresa, opreznosti, strepnje i iščekivanja negativnih epizoda kod članova porodice. Važno je sledeće: bolesnicima može pružiti više prostora za lične aktivnosti (pošto nema potrebe za strogom kontrolom i nadzorom bolesnika, članovi porodice mogu da se posvete drugim aktivnostima), kao i prostora za međusobni odnos, bez tereta napetosti.
Zapamtite!
Za uspešno lečenje nije važan samo stav pacijenta koji boluje od šizofrenije. Stav članova porodice i prijatelja je takođe od velike važnosti.
EM-109686; 09/2022