Ovo iskustvo nije povezano samo sa gubitkom položaja u društvu, isključivanjem iz mnogih životnih oblasti i većom zavisnošću od drugih ljudi i ustanova, već i sa krizom povezanosti i poverenja, koja je takođe prisutna u porodici.
Na osnovu informacija koje su prikupljene od pacijenata, članova njihovih porodica i stručnih lica zaposlenih u ustanovama za psihijatrijsku negu, a imajući u vidu subjektivno osećanje diskriminisanosti, uočene su sledeće četiri oblasti stigmatizacije:
Svaka od napred pomenutih oblasti nalazi novo pojašnjenje u kontekstu problema sa zanimanjem i zaposlenjem, što je jedan od ključnih aspekata u vezi sa uključivanjem osoba nakon mentalne krize u društvo. Stigmu mentalne bolesti vrlo neposredno može osetiti i porodica pacijenta. Treba naglasiti da u mnogim slučajevima teret nege hronično obolelog, odraslog sina ili ćerke pada na roditelje, naročito na majku. Majka je ta koja nosi teret bolesti svog deteta i pati od „prenete stigme“.
Zapamtite!
Što je jači osećaj tereta u vezi sa bolešću, to je negativniji stav prema lečenju i veći su problemi u odnosima sa terapeutima, ređa je upotreba medicinskih usluga i veći rizik od recidiva bolesti.
EM-109686; 09/2022