Šizofrenija je bolest koja se dovodi u vezu sa brojnim mitovima i nosi značajan teret stigmatizacije. Da bi efikasno pomogli ne samo pacijentu koji je blizak rođak, već i sebi samima, negovatelji bi trebalo da steknu što je moguće šire znanje o ovoj bolesti i metodama lečenja i da blisko sarađuju sa stručnim terapeutima. Ponekad simptomi ukazuju na emocionalno povlačenje pacijenta koji se leči od šizofrenije, međutim, kao i svi mi, tako i pacijent oseća duboku potrebu za ponovnom bliskošću s ljudima i emocionalnom podrškom najuže porodice.
Članovi porodice imaju značajan uticaj na ono što će se dogoditi sa bolesnikom tokom godina života sa šizofrenijom. Porodica može učiniti mnogo toga dobrog za budućnost rođaka koji je bolestan.
Članovi porodica osoba sa šizofrenijom ne treba da osećaju krivicu zbog toga što je neko u porodici oboleo od šizofrenije. Optuživanje sebe ili nekog drugog člana porodice da je izazvao bolest ne vodi ničemu dobrom. Ni za pacijenta ni za njegovu porodicu. Ali to ne znači da je ravnodušnost pravilan odgovor na bolest. Podrška porodice i prijatelja može biti od neprocenjive vrednosti za bolesnika.
Zapamtite!
Treba da razmišljate o odgovornosti umesto o krivici. O budućnosti, a ne o prošlosti.
Dobro je znati...
Osoba sa šizofrenijom ostaje član porodice.
Porodica je važna takvoj osobi, često i važnija nego u slučaju zdravih ljudi koji posvećuju vreme prijateljima, zabavi, poslu. Za mnoge ljude koji boluju od šizofrenije, porodica je važna i delom zato što nemaju mnogo prijatelja i aktivnosti van kruga porodice. Takođe, proces povratka bolesnika u sve kvalitetniji društveni život često počinje kod kuće.
Važno je znati...
Nema smisla poricati činjenicu da je bolest prisutna govoreći, na primer, „ništa se nije dogodilo, to je slučajnost, nema problema“, ali s druge strane, nema smisla ni upadati u krajnji pesimizam („ovo je kraj, to je presuda, nikad nam se ništa dobro neće desiti“).
Tako ekstreman pristup bolesti nema pozitivan uticaj na stvarne načine života sa bolesnom osobom ili sa tokom njenog lečenja. Ako se neki član porodice već razboleo, dobro je saznati što je moguće više o bolesti i njenom lečenju iz pouzdanih izvora. Onda je dobro to znanje primeniti na svakodnevni život, uzimajući u obzir sopstveno ponašanje.
Da li znate...
Sa naučne tačke gledišta, prvi izveštaji o uticajima porodice na razvoj bolesti su objavljeni četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka.
Stvorena je teorija o „šizofrenoj majci“, čiji su previše zaštitnički stav i odbacivanje jedni od uzroka psihoze. Nakon što je ova teorija pobijena, druga teorija je postala popularna, prema kojoj se pretpostavlja da je porodica ta koja utiče na recidiv šizofrenije, a naročito roditelji. Ovo je poznato kao teorija izraženih emocija (EE).
Ove emocije su ispoljene, pre svega, prekomernim kritikama i neprijateljstvom prema bolesnicima. Osnov za razvoj teorije izraženih emocija bio je posmatranje pacijenata sa lošijom prognozom, koji su se vraćali iz bolnice u situacijama kada se nivo emocionalnog funkcionisanja u porodici nije mnogo razlikovao od emocija pacijenta. U izražene emocije spadaju:
Podeljene su u tri oblasti: neprijateljstvo, kritikovanje i preterana emocionalna uključenost.
Zapamtite!
Visok nivo izraženih emocija (EE) je povezan sa značajno višim rizikom recidiva (povratka) bolesti (50–65%) naspram niskog nivoa izraženih emocija (25–35%).
Nivo EE predskazuje ne samo recidive šizofrenije, već i hronične mentalne poremećaje, kao što su bipolarni afektivni poremećaj i sindrom zavisnosti od alkohola, kao i hronična telesna oboljenja. Visok nivo kritike i neprijateljstva pokazuje veći značaj predviđanja nego preterana emocionalna uključenost. Takođe je ustanovljeno da je visok nivo EE, posmatran ne samo kod članova porodice pacijenta već i kod unajmljenih negovatelja, odgovoran za lošiju prognozu za stanje pacijenta.
EM-109686; 09/2022