Ivan, 37

“Nikada ne biste pogodili da ja imam depresiju. Ne izgledam 'tipično’. Ponekad, onih dana kada delujem najmanje depresivno, zapravo najviše patim. Uspeva mi da vodim 'normalan' život, nastojim da se uklopim. Sakrivam se iza lažnog smeha i osmeha. Zbog čega to sakrivam? Pa, valjda ponos. Muškarcima nije dozvoljeno da budu depresivni. Ako priznam da imam depresiju, to znači da nisam dobar muž ili otac, jer bi trebalo da budem sposoban za sve? Tako ja mislim. Muzika je moj život. Ona je deo mog bića. Valjda zbog toga i predajem muziku.

Imam malu drvenu flautu koju su mi dali moji baka i deka kada sam imao desetak godina, i još uvek sviram kada sam neraspoložen. To mi pruža utehu, improvizacija od jedne do druge note. Nema reči kojima bih mogao da izrazim kako se osećam kada sam depresivan. Um mi bude potpuno preplavljen. Misli i uspomene nadiru iz najmračnijih delova moga uma. Zaista moram da se borim sa samim sobom da se ne udavim u tom crnilu. Kada do toga dođe, postajem potpuno nepodnošljiv. Potpuno gubim kontrolu nad svojim osećanjima. Postanem razdražljiv i prasnem potpuno iracionalno, a te ispade moja supruga i deca ne razumeju. I najmanja sitnica može da me isprovocira. To iscrpljuje. Ali ponekad iz besa prelazim u depresiju, pa postajem ratoboran… ti ispadi energije mi pomažu da mislim na nešto drugo. Trčim po razredu, glumim uzbuđenje kada neko pogodi pravu notu. Nadam se da ću uspeti da se vratim sa ivice provalije. Aspekt moje depresije koji me najaviše frustrira je njena nepredvidljivost. Može da bude surova i ne oprašta. Razgovor o njoj mi nikada nije pomogao. I nikada neće otići, ali uz pravu terapiju, može da bude savladiva.

Bilo mi je potrebno 15 godina života sa velikim depresivnim poremećajem da konačno budem zadovoljniji sobom i svojim radom. Put je bio dug i težak, ali je vredelo uloženog napora. Preživeo sam. I preživljavam.”