Razvana, 54

“Već decenijama patim od depresije. Imala sam tri nervna sloma, i svaki put sam bila hospitalizovana. Do sada sam imala tri psihijatra, pet psihologa i nebrojeno savetnika. Ne biste sami pogodili, zar ne? Ne možete da pogodite po mom pogledu, niti po zvuku moga glasa. Mislite ‘Ipak se osmehuješ!’ Jeste, osmehujem se. Osmehujem se zbog tebe. Osmehujem se da se ti ne bi loše osećala. Ne želim ni da ti se čini da postoji nešto što bi ti mogla da uradiš da bih se ja 'bolje osećala'. Niko ne može ništa da uradi.

Probala sam skoro svaku terapiju povezanu s depresijom, čak i deset tretmana elektrokonvulzivnom terapijom, ali bez uspeha. Imala sam nešto preko 20 godina kada sam uspostavila vezu između užasa moga postojanja i izraza 'depresija'. Biti živa, bilo je prosto, potpuno i apsolutno nepodnošljivo, i ja sam samo želela da zaspim i više se nikada ne probudim. Sa depresijom i dalje može da se funkcioniše. Nekih dana ustanem ujutru, našminkam se, osmehnem, izađem iz kuće, odem na kafu. Uvek na kafu. Ali ima i dana kada ležim na podu kupatila i plačem u očajanju želeći da bol prestane. Nekih dana mogu da ćaskam sa prijateljima preko kompijutera satima, pomažem im, razgovaram bez problema o raznim stvarima. A opet nekad ostavljam poruke bez odgovora nedeljama, mesecima, i razmišljam o tome kako da se zaključam i pobegnem od svih pre nego što dobiju priliku da oni pobegnu od mene. Nekih dana osećam kao da ću se udaviti. Ali kada bolujete od depresije ovoliko dugo koliko ja, gde ste prebacivani od lekara do lekara, isprobali skoro svaku terapiju koja postoji, naučite da prepoznajete simptome, okidače i da zadržite kontrolu.”