Markus, 54

“Od moje poslednje epizode prošlo je osam ili devet godina. Pretpostavljam da biste mogli reći da sam se oporavio, iako ponekad ne izgleda tako. Sećam se prvih problema koje sam imao kada sam bio tinejdžer i išao u školu. U mojoj porodici nikome tada život nije bio lak, pa umesto da o tome razgovaram, ja sam svoje frustracije istresao na drugim ljudima. Jedina stvar do koje mi je bilo stalo bila je igračka plišanog psa koju sam držao u dnu kreveta. Zvao sam ga Milo i njemu sam govorio sve. On je bio moje uporište.

Uprkos mom groznom ponašanju, ipak sam uspeo da se upišem na koledž. Tada su stvari postale još gore. Umesto da se istresam na druge, ja sam se potpuno zatvorio. Osećao sam se beznadežno. Kao da ni u čemu ne mogu da budem uspešan. Kada je čovek depresivan oseća se kao da je na mukama. Bio sam okružen stalnim strahom i brigom za skoro sve, a nije delovalo da terapija pomaže. Sam u rupi i potpuno slomljenog srca. Tako sam se osećao, ponekad nedeljama bez prekida, i iskreno stvarno počnete da verujete da nema nade. Nisam imao mnogo bliskih prijatelja, ali nekolicina mi je zaista pružala podršku. U svakom slučaju onoliko koliko su mogli da budu uz mene u takvom stanju sve vreme. Pratili su me do psihijatra koji je na kraju dijagnostikovao veliki depresivni poremećaj. Na određeni način, laknulo mi je. Moj stalni pratilac imao je ime. Nešto za šta mogu da se uhvatim i pokušam da razumem.

Mene više ne definiše moja depresija, ali je ona i dalje deo mog života. Znam kako da osetim da će se pojaviti, pa i kada dođe, imam ljude koji me vole i vode računa o meni. Oni su bukvalno moji spasioci, i ne mogu ni da zamislim gde bih bio da nema njih. Mnogo mi je vremena trebalo da dođem dovde, ali stigao sam. I Milo je još uvek sa mnom. Ume da sluša, ali mi sigurno ponekad uputi čudan pogled. Mislim da mogu da živim s tim.”