Lisa, 35

“Očajna, usamljena, bezvredna i inferiorna. Tako bih ja sebe opisala kada se najlošije osećam. Trenutak kada više nisam mogla da se nosim sa tim bio je kada sam pokrenula svoj posao. Osećala sam se kao promašaj, i stalno kritikovala sebe samu. Bilo mi je zamorno, a stalno sam bila tužna. Mnogo sam plakala. Tada sam se obratila mojoj doktorki opšte prakse. U početku mi je delovalo da me ona ne shvata ozbiljno. Rekla mi je da mi je samo potreban odmor, ali to nije bilo dovoljno. Posle nekog vremena, uputila me je psihologu, potom psihijatru koji mi je uveo terapiju.

Sve u svemu, bilo je potrebno oko dve godine da mi se postavi dijagnoza. Posle 18 meseci poželela sam da prestanem da uzimam lekove, što sam i učinila. Ali nisam shvatala koliko je to loše delovalo na mene. Stigla sam do tačke da želim da se ubijem. Zapravo nisam ništa planirala, ali sam bila uverena da bi bilo bolje da me nema jer sam verovala da moj život nikome ništa ne vredi. Jedini razlog što se nisam ubila je što je moj otac tada bio na letovanju. Nisam želea da mu upropastim putovanje. Znala sam da moram ponovo kod psihijatra. On mi je ponovo uveo terapiju i, srećom, sve se ponovo vratilo u normalu. Moje lekove držim u ovoj ovalnoj kutiji. Ona je zlatna i krasi je cvetni motiv. Pravi kič, stvarno. Ali sa njom sam se igrala nekada, kao dete, i ona za mene ima lepo značenje.

I dalje imam loše dane, ali nalazim načina da se izborim sa njima. U stvari, česti odlasci u centar za baštovanstvo postali su veliki deo mog života. Volim da budem okružena prirodom, i da imam vremena za razmišljanje. Posebno me smiruje cveće i pomaže mi da se prisetim da će sve biti dobro. Danas sam srećnija. Mnogo vodim računa o sebi, i radim, i potrebno mi je da nastavim da živim svoj život onako kako želim. Depresija je teška i negativna, i ne donosi radost, ali s ponosom kažem da sam pronašla pomoć i podršku da se izborim sa njom ”