Psihoza je stanje u kome psihotična osoba doživljava svet na poseban, abnormalan način koji nema dodira sa stvarnošću. Šizofrenija, odnosno, grupa šizofrenih psihoza, termin je koji opisuje brojne različite psihoze sa različitim manifestacijama i tokom.
Termin „šizofrenija“ nije jedinstven u pogledu dijagnostike i terapije, a sa njim se povezuje mnogo pogrešnih generalizacija i mitova. Grupa šizofrenih psihoza, zajedno sa drugim psihozama, kao što su šizoafektivni i paranoidni poremećaj, pripadaju velikoj grupi mentalnih poremećaja, poznatih kao psihoze. Metode lečenja svih psihoza su slične i činjenica da se psihoze opisuju kao šizofrene, paranoidne ili šizoafektivne ne određuju dalji tok niti prognozu bolesti.
Tipičan uzrast kada se javlja prva epizoda je između 18 i 25 godina, a uopšteno posmatrano, između puberteta i 40. godine. Kod žena, prva epizoda se obično javlja nešto kasnije nego kod muškaraca, što se povezuje sa neuroprotektivnim delovanjem (zaštita moždanih ćelija) ženskog hormona estrogena. Prvi simptomi šizofrenije, koji se tek kasnije dijagnostikuju kao šizofrenija, često se javljaju nekoliko meseci pa čak i godina nakon prvih akutnih simptoma bolesti.
Ovi simptomi su vrlo različiti. Mogući su i simptomi koji su karakteristični za druge mentalne bolesti, kao što su neuroze i depresija. U ovoj fazi pacijent obično poriče da je bolestan. Zato će možda odbijati lečenje. Lečenje je efikasnije što se pre započne. Poboljšanje se postiže tokom lečenja prve epizode šizofrenije, ali za to može biti potrebno nekoliko meseci. Stoga psihijatri mogu imati poteškoće sa odgovaranjem na sedeće pitanje pacijenta ili porodice: "Koliko će lečenje trajati pre nego što primetimo poboljšanje?"
Na određeni način jeste, ali što je važnije, treba da objasnimo šta „na određeni način“ zaista znači. Čak i ako niko u Vašoj porodici nije bolovao od šizofrenije, rizik da ćete oboleti od nje iznosi 1:100. Međutim, ako su Vaš brat, sestra ili roditelj imali simptome šizofrenije, rizik od oboljevanja nije naročito visok, budući da iznosi samo 1:10. Osim toga, čak i ako je neko u Vašoj porodici imao šizofreniju, a imate preko 30 godina, rizik od obolevanja je minimalan. Ako su Vaš otac, majka, brat ili sestra patili od neke psihoze, rizik od obolevanja Vašeg deteta je i dalje nizak i iznosi 1:30.
Ako imate psihozu, niko neće pokušavati da Vas ubedi da ne treba da imate decu, jer je mogućnost da će Vaše dete oboleti 1:10. Važno je da imate u vidu da genetski faktori nisu povezani samo sa jednim genom ili više njih. Istraživači pokušavaju da utvrde ove faktore, ali čak i ako ih pronađu, i dalje postoje drugi faktori koji nisu genetski, a koji su značajni za pojavu simptoma šizofrenije kod određenih pojedinaca, na primer, čak i ako su oba roditelja imala psihozu, rizik da će dete oboleti od psihoze iznosi manje od 100%, pa i manje od 50%, to jest, iznosi oko 40%.
Možemo da sigurnošću da zaključimo šizofrenija i psihoze nisu posledica lošeg vaspitanja, trauma (fizičkih ili mentalnih) niti „slabog karaktera“. Šizofrenija nije kazna za činjenje grehova ili prestupa bilo od strane pojedinca ili članova njegove porodice. Faktori povezani sa stresom ili povećana podložnost stresu kod pacijenata sa šizofrenijom su od značaja za pogoršanje (recidiv) bolesti. Veća podložnost stresu se takođe javlja kod osoba sa drugim mentalnim poremećajima, kao što su depresija ili neuroza. Šizofrenija se obično svodi na biološku osetljivost (u slučaju ove bolesti, kada se razvija centralni nervni sistem, nastaje greška koja prouzrokuje da osoba bude osetljivija na faktore šizofrenije nego drugi ljudi; poremećaji u razvoju mozga mogu biti urođeni ili prouzrokovani infekcijom tokom trudnoće, teškoćama na porođaju, meningitisom ili povredom) i psihosocijalnu pozadinu (predodređene osobe mogu razviti šizofreniju kao odgovor na emotivne probleme zbog značajnih životnih događaja kao što su razvod, smrt bliske osobe ili raskid).
Psihotični poremećaji se mogu pojaviti kod nekih osoba koje koriste ili su koristile stimulativne droge ili alkohol, kako prilikom intoksikacije, tako i kada se pojave simptomi apstinencije (delirijum tremens). Psihozu sličnu šizofreniji, sve su više prouzrokuju stimulativne droge, kao što su amfetamin ili LSD. Stoga, pojava simptoma koji su karakteristični za šizofreniju ne mora da ukazuje na to da osoba boluje od šizofrenije, jer simptomi mogu biti izazvani upotrebom ili zloupotrebom stimulativnih droga. Najbolji način da otkrijete da li dete boluje od šizofrenije jeste razgovor sa nadležnim lekarom.
Često se dešava da se pacijent u vreme poboljšanja, odnosno, povlačenja simptoma (remisija), oseća zdravo i želi da zaboravi na bolest. Tada je pacijentu teško da prihvati uzimanje lekova ili psihoterapiju jer želi da ga tretiraju kao normalnu, zdravu osobu. Međutim, predložena profilaktička terapija se sprovodi sa ciljem sprečavanja recidiva (povratka) bolesti i a ne da bi se osoba tretirala kao pacijent. Cilj profilaktičke terapije nakon doživljene epizode psihoze jeste sprovođenje mera za sprečavanje povratka bolesti i informisanje obolele osobe kako da se pridržava tih mera. Uspostavljanje kvalitetnog dijaloga između pacijenta, negovatelja i terapeuta povećava šanse uspešne saradnje u lečenju. Ako uzimanje lekova postane problem, treba obavestiti nadležnog lekara i napraviti plan.
Porodica i negovatelji se često osećaju odgovornim za kontrolisanje da li se pacijent pridržava propisanog režima lečenja. U tom kontekstu, celokupna ili značajan deo njihove pažnje i komunikacije sa pacijentom mogu da budu usmereni na to da li pacijent uzima lekove. Tako, pacijent može početi da doživljava svoju porodicu kao „policiju za uzimanje lekova“ što može dovesti do pogoršanja uzajamnih odnosa i povećati rizik prestanka uzimanja lekova i recidiva bolesti. Rešenje bi mogla biti upotreba dugodelujućih lekova koji se daju kao injekcije, a koji bi mogli da spreče problem sa neredovnim uzimanjem lekova, a ni članovi porodice ni pacijent ne bi bili uznemiravani pitanjem „Da li si uzeo lekove?“.
Saznajte višeVeći deo lečenja se sprovodi van bolnice, najčešće dok je pacijent kod kuće sa porodicom. Međutim, ponekad je hospitalizacija neophodna. Odlazak u psihijatrijsku bolnicu savetuje se osobama koje boluju od šizofrenije u slučaju epizode akutne bolesti i kada:
Pacijent koji boluje od šizofrenije takođe boluje od ozbiljne fizičke bolesti ili se pojavljuju takva neželjena dejstva lekova da bi bilo nemoguće izboriti se sa njima ako osoba nije u bolnici.
Takođe, obično tokom prve epizode, pacijent se može uputiti na psihijatrijsku hospitalizaciju da bi se postavila tačna dijagnoza bolesti i utvrdio plan za dalje lečenje, čak i kad nisu prisutni faktori za hospitalizaciju koji su prethodno pomenuti. Međutim, ako hospitalizacija nije obavezna, ali je ishod lečenja kod kuće bio nezadovoljavajući, pacijentu koji boluje od šizofrenije se može ponuditi neko od privremenih vidova lečenja, uključujući negu u dnevnoj bolnici.
Treba da uradite sledeće:
Antipsihotici su glavni oslonac u farmakološkom lečenju šizofrenije. Veoma je važno nastaviti lečenje tokom povlačenja bolesti (remisije), u periodima kada se pacijenti obično osećaju dobro, pa i pacijenti i njihove porodice mogu smatrati da lekovi više nisu potrebni. Pogoršanje bolesti (recidiv) se sprečava kada se dovoljno dugo uzimaju antipsihotici.
Terapija ne sme da se obustavi pre prethodnog konsultovanja sa odgovornim lekarom. Redovna i dugotrajna terapija antipsihoticima je najefikasniji način sprečavanja povratka bolesti (recidiva). Trajanje remisije šizofrenije zavisi od broja prethodnih epizoda, odgovora na lečenje, podrške koju pacijent dobija, otpornosti na stres i od brojnih drugih faktora. Ako remisija traje dovoljno dugo i ako ne dođe do bilo kakvih stresnih okolnosti ili komorbiditeta, pacijent može da se konsultuje sa psihijatrom o mogućim promenama terapije ili privremenom prekidu uzimanja antipsihotika.
Međutim, rizik od recidiva uvek treba da se uporedi sa mogućim koristima.
Tokom poslednjih pedeset godina, ciljevi lečenja su značajno razvili. Pre 50 godina, glavni cilj je bio smiriti pacijenata, a pre 30 godina smanjiti sumanutosti i halucinacije. Sada su ciljevi mnogo drugačiji i odnose se na takozvanu funkcionalnu remisiju, odnosno, situaciju u kojoj se osoba obolela od šizofrenije vraća na normalan nivo funkcionisanja u porodici, školi ili na poslu, u druženju sa prijateljima ili pri obavljanju slobodnih aktivnosti. To je omogućila pojava novih antipsihotika, lečenje u zajednici i psihosocijalna terapija.
Zasnivanje i održavanje porodice spada u osnove ljudskog funkcionisanja. Nema opravdanih razloga za tvrdnju da sobe sa šizofrenijom ne mogu da žive u braku ili partnerskoom odnosu niti da ne mogu da imaju i vaspitavaju decu (rizici nasleđivanja su razmotreni u poglavlju „Koji su uzroci šizofrenije“ u kategoriji „Šta je šizofrenija i kako se dijagnostikuje?“ na kartici „Šizofrenija“). Trenutne mogućnosti lečenja, uključujući strategije lečenja u bolnici i u zajednici, olakšavaju uspostavljanje i održavanje bliskih odnosa.
Ljudi verovatno već znaju za to. Osećaj stida zbog dijagnoze šizofrenije je isto toliko čest koliko i nerazuman. To se može pripisati nasleđu ranijeg bolničkog pristupa lečenju šizofrenije. Pre samo jednog veka, većina pacijenata koji boluju od šizofrenije bila je gotovo trajno hospitalizovana. Čak i danas, mnogi se suočavaju sa stigmatizacijom i ljudi se stide ili plaše da kažu da su njihov sin ili ćerka oboleli od šizofrenije. U današnje vreme, članovi porodica osoba sa šizofrenijom svesni su da je potrebno mnogo vremena da da se postigne remisija (povlačenje simptoma bolesti), ali se ponose svakom malom pobedom svojih voljenih nad bolešću.
EM-109686; 09/2022